Влак без возног реда

Пролеће 1946. године у Југославији су организоване велике миграције становништва из пасивних кршевитих динарских крајева у плодне панонске равнице Славоније, Барање, Сријема и Војводине. Читава села се премештају возовима, међу којима и становници села Долац у Далматинској загори, који су добили земљу и куће у барањском селу Тополово. На челу долачке сеобе је председник сеоског одбора, ветеран Ловре, који воли удовицу Ике. У сеобу су кренули и Ловрина браћа Дује и млади Периша звани Пешо. Ту је и Пешин саборац, морнар Николић, који такође воли Ике. На путу се Пешо заљубљује у Дану, девојку из суседног села, не знајући да је већ обећана за жену сину барањског властелина.